Ivo Andrić - Tama

Tama

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andrić

Spomenari - Izađi iz moje čaše

 

Spomenari

IZADJI IZ MOJE CASE

Jednu casu drzim u ruci
polako je okrecem
iako si otisla od mene
ja gledam te u vinu i placem

Polako noc prolazi
Ja sedim i pijem
I pijem za tvoju ljubav
I pijem za nasu srecu

Izadji iz moje case
Izadji iz moje duse
Jer hocu da se smirim
Izadji iz moje case
Izadji iz moje duse
Jer hocu da te zaboravim

Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka

Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa,
što sijaše nad kolijevkom,
sa dugama i varkama.

– O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih,
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede,
i lovora, i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju …

Tin Ujević

Mika Antić - Lažljiva pesma

 

LAŽLJIVA PESMA

Kažem: mesec.
I gle — mesec!
Kažem : trava.
Stvarno — trava!
Eto zašto meni seva
ova moja smešna glava,
ova moja glava leva
što jedino zna da sneva.

A šta hoće glava luda?
Traži laži.
Traži čuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeška.
Pa sve živo ispretura
i vrti se ko vrteška.
Kaže: sunce nije sunce,
nit se nebo nad njim plavi.
Kaže: hoću nešto lepše
tu u tebi da se javi.


Smisliću ti nove ptice.
Nove snove.
Nova mora.
Hoću ono čega nema.
Neću ovo što se mora.


I zaista — ljudi bolji.
I zaista — mekši dlan.
Sve su plave oči plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepše tako
lažljivo i naopako.

U kosi se mesto žvrka
raznobojne zvezde roje.
U krošnjama neke boje,
lažne,
ali lepše stoje.
I odjednom ove je pravo
i sve moje,
samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjedanput — sve postoje.

Odjedanput: bordo mesec.
Odjedanput: plava trava.
Ljubičasto neko lišće
zelen vidik zavejava.
A meni se samo smeška
mojom usnom moja glava,
namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.

Sada mogu sve što hoću,
jer na mene dani liče.
Samo šmrknem — stane reka.
Samo trepnem — šuma niče.
Krov il’ oblak rukom skinem.
Noć il’ maglu skupim šakom.
Zato lažem kako zinem
i stvarno mi lepše tako.

Pa i ova leva glava,
četvrtasta — ko od panja,
i ona mi triput draža
kad izmišlja i kad sanja.

Miroslav Mika Antić

Lepa Simić - Neću oprati lice

NEĆU OPRATI LICE

Prvi put neću
Oprati lice pred spavanje
Da ne sperem
Tvoje tople dodire

Na licu mom
Ostase tvoje oči
Ustreptali trag, nadanja
Plamti u njima

Neću saprati želje
Što preživeše tamu
Dirke prstiju
Ni dodire vlaznih dlanova

Još klize....

Sunce je otišlo
Iza crvenog neba
Tiha noć
Na jastuku topi dodire

Radosna ležem...

Nisam oprala lice
Ni ruke na tebe, mirisne
Bojim se da izbrišem
Trag sna najlepšeg...

Lepa Simić

 

Nebojša Glogovac - Tužno pozorište

 Tužno pozorište

Imam tužno pozorište. Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.
Sa zidova još cure nečije suze. Između crno-belog i kolora.
Jedan reflektor. Jedan gledalac.
Mnogo glumaca. Mnogo. Par iskrenih. Sa osmehom I suzom.
Ali gledalac se zaneo, pa zaboravio da tapše. Sad sedi sam.
Zatvara oči i predstava se nastavlja.
Na tren vidi njihove ruke odozgo. Prema njemu.
Igra se njima. Igraju se. Smeje se jako kao nikad.
Tresu se suze na zidovima.
Oseća ritam i dah na vratu I Sunce u stomaku I svetlo u glavi.
Vrisak.
I mir. I mir.
Nema aplauza.
Otišao je poslednji gledalac.

Nebojša Glogovac

Mika Antić - Stvarnost je...

 Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

                                                              Miroslav Mika Antić

Duško Trifunović - Breza na mesečini

                  Breza na mesečini

Ja nisam tvoga kova
tebi se samo cini
nisam iz tvojih snova
breza na mesecini

Ti zelis da se vratim
u tvoju ljubav setnu
da tvoju dusu shvatim
i da me cuvas sretnu

Ne treba mani neznost
ni tvojih reci svila
zar mogu da se vratim
gde nikad nisam ni bila

Duško Trifunović

 

Izet Sarajlić - Već naglas

 Već naglas    

Već naglas su te brezama recitovala moja predvečerja.
Već ništa u mom životu nije bilo tako važno kao ti.
Već sve oko mene je bilo samo dio mog opšteg mita o tebi.
Već nijedan drvored kojim si prošla nije se zvao prosto drvored.
Već sve je znalo da ćeš doći; s nebom pločnici već su se u život kladili da si negdje tu.
Budućnost je imala hiljadu imena i tek posljednje bilo je usamljenost.
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.

Izet Sarajlić

Miroslav Antic – Kad bi jastuci progovorili

                                                                    

 Kad bi jastuci progovorili

o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari… spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
– kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.

Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu…

Miroslav Antić