"...U proleće, kao da svi moji poznanici iz inostarnstva nagrnu u isto vreme u Beograd. Danima ništa ne radim, sem što im pokazujem grad i vodim ih sa sastanka na sastanak. Po dva puta ručam, po tri puta večeram, a usputna pića ne stižem ni da prebrojim! Usput, naravno, kao domaćin, moram da im objašnjavam stvari, koje ni sam sebi ne umem da objasnim...
- Kakvi su, u stvari, ljudi, Beogradjani?- pita me Bil, slavista iz Ohaja.- Šta je za njih karakteristično?
- Od svih Srba- kažem - Beogradjani najviše vole da ih vole!
- Ko ne voli da bude voljen?
- Niko, naravno, ali Beogradjani imaju, čini se, bolesnu potrebu za ljubavlju...
- Čime to tumačite? - pita radoznali Bil.
- Verovatno je to zbog toga - objašnjavam - što oni od malih nogu uče da je njihov grad najlepši na svetu, da je jedini podignut iznad dve velike evropske reke i da su se kroz istoriju svi otimali o njega. U njemu se najbolje živi, najukusnije jede, najlepše diše, najsladje spava. Beogradjani su najhrabriji, najpošteniji, najšarmantniji, najtalentovaniji; oni su švaleri, bekrije, lepotani...
- Pa - pita Bil - da li je to stvarno tako?
- Da vidite i jeste! - odgovaram i pocrvenim, jer sam upao u sopstvenu zamku. ..."
Momo Kapor
Nema komentara :
Objavi komentar