Pol Elijar - Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta

 

Fotka uzeta ovde

TVOJA NARANDŽASTA KOSA U PRAZNINI SVETA

Tvoja narandžasta kosa u praznini sveta,
U praznini teških stakala tišine
I od sene gde moje gole ruke traže sva tvoja lica,
Oblik tvoga srca je varljiv
I tvoja ljubav nalik mojoj izgubljenoj želji
O uzdasi od ambre, sanje i pogledi.
Ali ti nisi vazda bila uza me. Moje sećanje
Još uvek u tami jer vide gde dolaziš
I odlaziš. Vreme se služi rečima kao ljubav.

Paul Éluard

Dara iz Jasenovca

 Дара из Јасеновца

Режија Предраг Гага Антонијевић
Сценарио Наташа Дракулић

Да се никада не заборави и не понови Јасеновац,Јасеновац балкански Аушвиц.
''Злочин је злочин прећутати'' - Анђелко Маслић

Đorđe Balašević - Uspavanka za dečaka

 

Uspavanka za dečaka

Pričaće ti jednom možda,
Kako sam ja bio štošta
Pile moje, pače moje malo…

Mudrovaće, badavani
Kad me nema da se branim
Da sam blizu… ne bi im se dalo…

Pričaće ti o plovidbi,
Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?

Tvrdiće, sa zlobnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Gledali su oni… iz prikrajka…

Al ti slutiš otkud bore
Trunje se u oku diglo
Olujno je tamo gore
Gde nas nije puno stiglo

Znam da sanjaš more sveća
I korake po tom doku
Ti si tamo bio… u mom oku…

Pričaće ti kojekakvi,
Zloba se ko rubin cakli
Kako odjek mog osmeha ječi.

Kleće se u pretpostavke
Kljuckajući, kao čavke
Moje loše prepričane reči

Brojao sam ljude s krsta
Pravila i izuzetke
Posvud promašena vrsta
Samo retki nađu retke

Znam da sanjaš vaskrsenje
Jednu siluetu plahu
Ti si tamo bio… u mom dahu…

Pričaće ti jednom svašta
Boljima se teško prašta
Pile moje, pače moje malo…

Silni miševi u boci
Javiće se ko svedoci
Pustolovnog traganja za Gralom

Ne znam više, bože prosti,
Dal da strepim il da stremim?
Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?

Znam da sanjaš rimovanja,
Krike, i tišinu nemu
Ti si bio svugde u mom svemu
Pile moje, pače moje malo…
Lavče moje…

Đorđe Balašević

Đorđe Balašević - Miholjsko leto

 

Đorđe Balašević - Miholjsko leto

 

Miholjsko leto

Do pola jedan je bila
na casu klavira
onda korakom merila grad
i usput gledala izloge
pardon, svoj odraz u njima

U kosi jos, poput venca
ona molska kadenca
mala vracka da upravo tad
uz caffe Kibic polagano
nadodje on, kao plima

Tajne su tu zato
da ih neko nasluti
postoji rec koja vredi
tek kad se odcuti
Bogu je kanuo caj
svud je prsnuo sjaj

Jedan platan ce ostati zlatan
ona kroz smeh cvrsto
svoju kajdanku stisce
ne drhti on, to je samo
to uvelo lisce
blazeno Miholjsko leto
jedno i sveto za njih

Djordje Balasevic

Jovica Letić - Susret

 

Susret

Sreli smo se
negdje
između svjetova
u malom prolazu
gdje
sudbine se ukrštaju
u vremenu
kada svemir utihne
da se
šapati duša čuti mogu...

Jovica Letić

Mika Antić - Bosonoga pesma

Bosonoga pesma

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe,prozracne.

2.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja,zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

Mika Antić

Lao Ce

 

 "Muziku u duši i svemir može da čuje."

                                                     Lao Ce

Ivo Andrić - Lanjska pjesma

 

Lanjska pjesma

Mirišu silno bijeli cvjetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.

O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.

U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.

Silno mirišu bijeli cv'jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

Ivo Andrić

Ivo Andrić - Tama

Tama

Ja ne znam kud ovo idu dani moji,
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda,
žalosni na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji
I zašto bije tamno srce moje?
Kuda? Zašto?

Ivo Andrić

Spomenari - Izađi iz moje čaše

 

Spomenari

IZADJI IZ MOJE CASE

Jednu casu drzim u ruci
polako je okrecem
iako si otisla od mene
ja gledam te u vinu i placem

Polako noc prolazi
Ja sedim i pijem
I pijem za tvoju ljubav
I pijem za nasu srecu

Izadji iz moje case
Izadji iz moje duse
Jer hocu da se smirim
Izadji iz moje case
Izadji iz moje duse
Jer hocu da te zaboravim

Tin Ujević - Svakidašnja jadikovka

Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa,
što sijaše nad kolijevkom,
sa dugama i varkama.

– O Bože, Bože, sjeti se
svih obećanja blistavih,
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubavi, i pobjede,
i lovora, i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju …

Tin Ujević

Mika Antić - Lažljiva pesma

 

LAŽLJIVA PESMA

Kažem: mesec.
I gle — mesec!
Kažem : trava.
Stvarno — trava!
Eto zašto meni seva
ova moja smešna glava,
ova moja glava leva
što jedino zna da sneva.

A šta hoće glava luda?
Traži laži.
Traži čuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeška.
Pa sve živo ispretura
i vrti se ko vrteška.
Kaže: sunce nije sunce,
nit se nebo nad njim plavi.
Kaže: hoću nešto lepše
tu u tebi da se javi.


Smisliću ti nove ptice.
Nove snove.
Nova mora.
Hoću ono čega nema.
Neću ovo što se mora.


I zaista — ljudi bolji.
I zaista — mekši dlan.
Sve su plave oči plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepše tako
lažljivo i naopako.

U kosi se mesto žvrka
raznobojne zvezde roje.
U krošnjama neke boje,
lažne,
ali lepše stoje.
I odjednom ove je pravo
i sve moje,
samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjedanput — sve postoje.

Odjedanput: bordo mesec.
Odjedanput: plava trava.
Ljubičasto neko lišće
zelen vidik zavejava.
A meni se samo smeška
mojom usnom moja glava,
namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.

Sada mogu sve što hoću,
jer na mene dani liče.
Samo šmrknem — stane reka.
Samo trepnem — šuma niče.
Krov il’ oblak rukom skinem.
Noć il’ maglu skupim šakom.
Zato lažem kako zinem
i stvarno mi lepše tako.

Pa i ova leva glava,
četvrtasta — ko od panja,
i ona mi triput draža
kad izmišlja i kad sanja.

Miroslav Mika Antić

Lepa Simić - Neću oprati lice

NEĆU OPRATI LICE

Prvi put neću
Oprati lice pred spavanje
Da ne sperem
Tvoje tople dodire

Na licu mom
Ostase tvoje oči
Ustreptali trag, nadanja
Plamti u njima

Neću saprati želje
Što preživeše tamu
Dirke prstiju
Ni dodire vlaznih dlanova

Još klize....

Sunce je otišlo
Iza crvenog neba
Tiha noć
Na jastuku topi dodire

Radosna ležem...

Nisam oprala lice
Ni ruke na tebe, mirisne
Bojim se da izbrišem
Trag sna najlepšeg...

Lepa Simić

 

Nebojša Glogovac - Tužno pozorište

 Tužno pozorište

Imam tužno pozorište. Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.
Sa zidova još cure nečije suze. Između crno-belog i kolora.
Jedan reflektor. Jedan gledalac.
Mnogo glumaca. Mnogo. Par iskrenih. Sa osmehom I suzom.
Ali gledalac se zaneo, pa zaboravio da tapše. Sad sedi sam.
Zatvara oči i predstava se nastavlja.
Na tren vidi njihove ruke odozgo. Prema njemu.
Igra se njima. Igraju se. Smeje se jako kao nikad.
Tresu se suze na zidovima.
Oseća ritam i dah na vratu I Sunce u stomaku I svetlo u glavi.
Vrisak.
I mir. I mir.
Nema aplauza.
Otišao je poslednji gledalac.

Nebojša Glogovac

Mika Antić - Stvarnost je...

 Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

                                                              Miroslav Mika Antić

Duško Trifunović - Breza na mesečini

                  Breza na mesečini

Ja nisam tvoga kova
tebi se samo cini
nisam iz tvojih snova
breza na mesecini

Ti zelis da se vratim
u tvoju ljubav setnu
da tvoju dusu shvatim
i da me cuvas sretnu

Ne treba mani neznost
ni tvojih reci svila
zar mogu da se vratim
gde nikad nisam ni bila

Duško Trifunović

 

Izet Sarajlić - Već naglas

 Već naglas    

Već naglas su te brezama recitovala moja predvečerja.
Već ništa u mom životu nije bilo tako važno kao ti.
Već sve oko mene je bilo samo dio mog opšteg mita o tebi.
Već nijedan drvored kojim si prošla nije se zvao prosto drvored.
Već sve je znalo da ćeš doći; s nebom pločnici već su se u život kladili da si negdje tu.
Budućnost je imala hiljadu imena i tek posljednje bilo je usamljenost.
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.

Izet Sarajlić