LAŽLJIVA PESMA
Kažem: mesec.
I gle — mesec!
Kažem : trava.
Stvarno — trava!
Eto zašto meni seva
ova moja smešna glava,
ova moja glava leva
što jedino zna da sneva.
A šta hoće glava luda?
Traži laži.
Traži čuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeška.
Pa sve živo ispretura
i vrti se ko vrteška.
Kaže: sunce nije sunce,
nit se nebo nad njim plavi.
Kaže: hoću nešto lepše
tu u tebi da se javi.
Smisliću ti nove ptice.
Nove snove.
Nova mora.
Hoću ono čega nema.
Neću ovo što se mora.
I zaista — ljudi bolji.
I zaista — mekši dlan.
Sve su plave oči plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepše tako
lažljivo i naopako.
U kosi se mesto žvrka
raznobojne zvezde roje.
U krošnjama neke boje,
lažne,
ali lepše stoje.
I odjednom ove je pravo
i sve moje,
samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjedanput — sve postoje.
Odjedanput: bordo mesec.
Odjedanput: plava trava.
Ljubičasto neko lišće
zelen vidik zavejava.
A meni se samo smeška
mojom usnom moja glava,
namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.
Sada mogu sve što hoću,
jer na mene dani liče.
Samo šmrknem — stane reka.
Samo trepnem — šuma niče.
Krov il’ oblak rukom skinem.
Noć il’ maglu skupim šakom.
Zato lažem kako zinem
i stvarno mi lepše tako.
Pa i ova leva glava,
četvrtasta — ko od panja,
i ona mi triput draža
kad izmišlja i kad sanja.
Miroslav Mika Antić
Nema komentara :
Objavi komentar