Narodna poslovica

Prazna glava svaka je ohola,
prazne tikve po vodi plivaju.

Narodna poslovica

Dragana Kragulj - Ljetna noć

Slika: Paul Benney

Ljetna noc

Krenuh preko praga 
u mlaku ljetnu noc
jer
mirisala je daleka
tamna voda
a
neki lavez iza Velikih kola
sijao je zvijezde kao zito
i vjetar se sunjao vrbakom

zagnjurih glavu u mrak
kao da ronim
do dna
po kamen

Dragana Kragulj

Njemačke poslovice

Slika: Erik Freyman

Vino je mnoge čedne žene bacilo na leđa.

Njemačka poslovica

Željko Krznarić - Noćas te tugujem

Slika: Aurora Wienhold

NOĆAS TE TUGUJEM

Noćas te tugujem, najdraže moje, 
s nekim osjećajem daljine 
Jer, nema nikoga ovdje kraj mene, 
i nitko da mi skine 
tu suzu sa obraza.

Noćas te tugujem.

A u istom smo gradu 
i iste brojimo minute. 
Samo što usne ne ljube i sute, 
samo što oči prosipaju sjaj 
U nekim drugim sobama, 
nekim drugim ljudima.

Noćas te tugujem i skitam.

Ne ljubim i pitam 
Što je tamo iza jutra, 
iza zagrebačke zime. 
Postoji li tamo još tvoje ime, 
kao što ti u meni postojiš 
I ova noć što miriše, 
po narančama s juga 
govori mi što je tuga.

Nisi daleko.

A čini mi se kao sto godina 
svjetlosti i tame, 
kao da se ljubav tamo topi, 
na plamenu sviječe.

I tugujem te nočas…
I tugujem…
I tugujem…

Željko Krznarić

Dobriša Cesarić - Povratak

 Povratak

Ko zna (ah, niko, ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
a možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
desiti --- velim,
ali ja ne znam da li je želim,
il' ne želim.

U moru života što vječito kipi,
što vječito hlapi,
stvaraju se opet, sastaju se opet
možda iste kapi ---
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
jedna vječnost pusta,
mogla bi se opet u poljupcu naći
neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
prekrasna, u plavom,
ne sluteći da si svoju svjetlost lila
mojom davnom javom,
i ja koji pišem srcem punim tebe
ove čudne rime,
oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
svoje uho napne,
sigurnim će glasom zaglušiti razum
sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
pogledat ko stranci,
bez imalo svijesti koliko nas vežu
neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
ko sunce u krugu,
i nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
a srca se dići ---
I slijepi za stope bivšega života
njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
a možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
desiti --- velim,
ali ja ne znam da li je želim,
ili ne želim.


Dobriša Cesarić

Miloš Crnjanski - Priča

Slika: Craig Mullins

Slika: Susan Rios

Priča
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski

Ivo Andrić - Sinoć

SINOĆ

Svu noć je kiša padala.

Da li znate kako je;
svu noć slušati romor o prozore, 
i ne moći usnuti?

Kiša, ko mati, tiho pjeva, 
a sna nema, 
tek misli kišne noći.

Zašto na svaki dodir života 
ostaje dušom kao jeka — bol?

-Ivo Andrić

Mika Antić - Oči

Slika: Marco Cochrane

Slika: Christian Schloe

Oči


U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice.

»Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

Miroslav Mika Antić

Mika Antić - Misli

“Sve je samo toliko veliko, koliko smo mi mali u sebi. 
I sve je toliko malo, koliko smo mi u sebi veliki. “

Miroslav Mika Antić

Jacques Prévert - Paris at Night

Slika: Leonid Afremov

Slika: Boyko Kolev

Paris at night - Zak Prever

Tri sibice upaljene jedna za drugom u noci
Prva da ti vidim lice
Druga da ti vidim oci
Poslednja da ti vidim usta
I citva tama noci da bih se setio svega toga
Stezuci te u zagrljaju

"Paris at Night" - Jacques Prévert

Trois allumettes, une à une allumées dans la nuit
La première pour voir ton visage tout entier
La seconde pour voir tes yeux
La dernière pour voir ta bouche
et l'obscurité toute entière pour me rappeler tout cela
en te serrant dans mes bras.

Čehov - Citati

"O, kako bih voleo da se zaustavim negde na dalekom polju i stojim kao drvo, kao stub, pod širokim nebom, 
i da svu noć gledam kako nadamnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, zaboravim... 
O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!"

- Anton Pavlovič Čehov

Mika Antić - Vrlo je važno...

Vrlo je važno,
pre svega,
da prvu ljubav umeš
da izgovoris ćutanjem.

Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom.
I dotakneš šaputanjem.

Vrlo je važno da o njoj
ne brbljaš hvalisavo svima
Ljubav - to nije užina
koju drugari dele.

Prva ljubav je providna
kao lutkino oko,
drhtava kao tišina
koja hoda po prstima

i prva prava čistota
tvoje nežnosti bele.

Ona je knedla u grlu,
srebrna knedla u grlu,
sve nedokučivo tvoje
i sve kristalno tvoje
i sve gugutavo tvoje
kao večernje zvono.

Ona je duboko u tebi
i duboko van tebe.

Ona je malo onako.
Pa još malo onako.

Pa onda ono.
I ono,
I onda: sasvim ono.

Mika Antić

Odinove igrarije

Tralalaaaaa...razmaženko moj...