Skitam Beogradom onom poznatom, utabanom stazom, što vodi od Kalemegdana do Slavije. Već poznajem sva lica u fotografskim izlozima. Kad šetate, često samo jednom, glavnom ulicom, posle izvesnog vremena učini vam se da živite u provinciji gde na korzou svako svakog poznaje. To je dobro osećanje. Čovek je manje usamljen.
Jesen nas obmotava ranim maglama. Pod stopalima šušketaju uvele letnje novčanice- lišće koje je tako lepo opevao maestro Žozef Kozma.
-Dobro vece, gospođo, kako ste?
-Znate li da mi se vraća sin?- prilazi mi stara dama, majka školskog druga, uzbuđena i cvrkutava, nalik na sveže obojenu žutu kanarinku.
-Zašto?- pitam.
-Ne može više da izdrži!- kaže stara dama- Sve je u redu, mislim, što se posla tiče, ali, mama, kaže, ja tamo više ne mogu! Beograd, pa Beograd!
Potrošio sam godine i godine iznad stotina ispisanih stranica da odgonetnem u čemu se sastoji duh Beograda, i šta je to čime nas vuče u svoje okrilje, a evo, danas manje znam nego na početku.
Jesen nas obmotava ranim maglama. Pod stopalima šušketaju uvele letnje novčanice- lišće koje je tako lepo opevao maestro Žozef Kozma.
-Dobro vece, gospođo, kako ste?
-Znate li da mi se vraća sin?- prilazi mi stara dama, majka školskog druga, uzbuđena i cvrkutava, nalik na sveže obojenu žutu kanarinku.
-Zašto?- pitam.
-Ne može više da izdrži!- kaže stara dama- Sve je u redu, mislim, što se posla tiče, ali, mama, kaže, ja tamo više ne mogu! Beograd, pa Beograd!
Potrošio sam godine i godine iznad stotina ispisanih stranica da odgonetnem u čemu se sastoji duh Beograda, i šta je to čime nas vuče u svoje okrilje, a evo, danas manje znam nego na početku.
Ni staroj dami, tek izašloj iz frizerskog salona, nije jasno zbog čega joj se iznenada vraća sin iz belog sveta, kada mu je toliko godina tamo bilo dobro. Šta će ovde gde ga ništa ne očekuje: ni stan, ni posao, ni novac?
Čudna je ta naša ljubav! Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i bučnih svadja koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti, ima u toj ljubavi i odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na gimnazijske jade, pune nežnosti i suza.
Kad smo u Beogradu gundjamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. Žalimo se na nemoguću klimu.
Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga... Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova – dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama. Biramo najbolji restoran i hvalimo poslugu i pribor za jelo, tišinu i cveće na stolu, pa slučajno naručujemo zelenu salatu, i gle! – Beograd nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Lepša je naoko, i veća , i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. Pijemo litre mineralne vode, a nikako da ugasimo žedj.Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode iz česme u kuhinji.
Sećamo se svojih kafana pod lipama, komšiluka i starca koji je imao običaj da pijan zaspi pokraju vage za tačno merenje, obasut kišom sitniša. Šta li sada radenaše stare ljubavi, pikaju li jos klinci loptu u školskom dvorištu, voze li devojčice rolere u parkiću, svadja li se žena vatrogasca sa udovicom iz vešernice, šušte li novine na vetru u kiosku na uglu, priča li još sam sa sobom u šetnji onaj bivši ministar iz broja šest, vuku li žene crvene paprike za zimnicu u veš–korpama sa Zelenog venca, sviraju li još Cigani po dvorištima, trče li deca za mlazevima polivačkih kola – šta rade bez mene tamo?
I što smo duže u tudjini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača – vraćamo se svojoj ljubavi, koja nijeni primetila da smo bili odsutni.
Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se iščupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbudera, ostaje li nam korenje duboko pod asfaltom?
Vraćaju se moji drugari iz dugog stranstvovanja, vec prosedi, a uzbuđeni kao deca. Dovode svoje žene, otmene tuđinke, kojima su noćima objašnjavali kako je Beograd lep, kako je to jedino mesto na svetu gde se zaista može živeti, a one ćute i gledaju- ne vide ništa naročito.
Kako im otvoriti oći? Kako im prevesti na strane jezike duh Beograda?
Teško. Izdrže tako izvesno vreme, čekaju muža zajedno sa majkom na ručak, a njega nema; vraća se nazad, vidi se nacvrcan i ozaren, kakav nikad nije bio tamo odakle je došao, kune se da je popio samo dve čaše, a vidi se da ih je bilo mnogo više. A onda im je svega dosta i vraćaju se tamo odakle su došle, kao potrebne su deci, kažu... A on, kao na raspustu! Sedi sa vršnjacima po čitav dan u obližnjem bifeu, bistre politiku i prelistavaju čitulje u novinama, pričaju viceve o večnom Muji i Hasi, igraju preferans – jednom rečju, najzad se odmaraju od Zapada.
Momo Kapor
Čudna je ta naša ljubav! Ima u njoj hirovitosti i žestine, ima i bučnih svadja koje se završavaju pakovanjem stvari i obećanjima da se više nikada nećemo vratiti, ima u toj ljubavi i odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja u toj ljubavi što podseća na gimnazijske jade, pune nežnosti i suza.
Kad smo u Beogradu gundjamo kako nas guši smog i kako su nam ulice zakrčene automobilima. Žalimo se na nemoguću klimu.
Objašnjavamo kako čovek nema šta da pokaže strancu, pišemo pisma uredništvu da nam je varoš neuredna, nepodšišana, aljkava, raskopana, da nema ovoga ili onoga... Letimo onda u neke druge, lepše i srećnije gradove po svetu, divimo se talogu vekova – dvorcima i bulevarima, riznicama i raskošnim fontanama. Biramo najbolji restoran i hvalimo poslugu i pribor za jelo, tišinu i cveće na stolu, pa slučajno naručujemo zelenu salatu, i gle! – Beograd nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Lepša je naoko, i veća , i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku. Pijemo litre mineralne vode, a nikako da ugasimo žedj.Nekada nam je bila dovoljna i čaša vode iz česme u kuhinji.
Sećamo se svojih kafana pod lipama, komšiluka i starca koji je imao običaj da pijan zaspi pokraju vage za tačno merenje, obasut kišom sitniša. Šta li sada radenaše stare ljubavi, pikaju li jos klinci loptu u školskom dvorištu, voze li devojčice rolere u parkiću, svadja li se žena vatrogasca sa udovicom iz vešernice, šušte li novine na vetru u kiosku na uglu, priča li još sam sa sobom u šetnji onaj bivši ministar iz broja šest, vuku li žene crvene paprike za zimnicu u veš–korpama sa Zelenog venca, sviraju li još Cigani po dvorištima, trče li deca za mlazevima polivačkih kola – šta rade bez mene tamo?
I što smo duže u tudjini, Beograd nam je sve privlačniji: brojimo dane do povratka i osluškujemo svoje srce kako ludački udara dok tutnjimo preko reke, iznad tromih šlepova i pecača – vraćamo se svojoj ljubavi, koja nijeni primetila da smo bili odsutni.
Jesmo li biljke koje je nemoguće presaditi? Kada se iščupamo iz Čubure, Palilule, Dorćola, Zvezdare, Neimara ili Bulbudera, ostaje li nam korenje duboko pod asfaltom?
Vraćaju se moji drugari iz dugog stranstvovanja, vec prosedi, a uzbuđeni kao deca. Dovode svoje žene, otmene tuđinke, kojima su noćima objašnjavali kako je Beograd lep, kako je to jedino mesto na svetu gde se zaista može živeti, a one ćute i gledaju- ne vide ništa naročito.
Kako im otvoriti oći? Kako im prevesti na strane jezike duh Beograda?
Teško. Izdrže tako izvesno vreme, čekaju muža zajedno sa majkom na ručak, a njega nema; vraća se nazad, vidi se nacvrcan i ozaren, kakav nikad nije bio tamo odakle je došao, kune se da je popio samo dve čaše, a vidi se da ih je bilo mnogo više. A onda im je svega dosta i vraćaju se tamo odakle su došle, kao potrebne su deci, kažu... A on, kao na raspustu! Sedi sa vršnjacima po čitav dan u obližnjem bifeu, bistre politiku i prelistavaju čitulje u novinama, pričaju viceve o večnom Muji i Hasi, igraju preferans – jednom rečju, najzad se odmaraju od Zapada.
Momo Kapor
Nema komentara :
Objavi komentar