Duh
Beograd ne voli da se slika.
Mrzi ga da pozira. Mrda se. Ne ispada lepo na fotografijama, i uvek liči na neko drugo mesto.
Nije to Pariz, koji ume da se mazi sa slikarima.
Ni London, koji zna da se umiljava fotografima.
Ni Rim, što se kiti suvenirima.
Ni Beč, zgodan da se ugravira u pepeljaru.
Ni Moskva, koja lepo izgleda kada se smesti u staklenu kuglu sa snežnim pahuljicama.
Ni Berlin – medved, kao privezak za ključeve.
Ni Budimpešta, koja voli da se naslikana izležava na šarenim tanjirima ispod toplog ribljeg paprikaša.
Ni Istambul, sa zubima od zlata.
Ni Atina, kameni pritiskivač za rukopise...
Ostaje malo stvari u njemu koje već negde nisam video. Možda samo tri: njegove reke, nebo i ljudi. Iz ta tri prastara elementa radja se jedinstveni duh Beograda.
Momo Kapor
Nema komentara :
Objavi komentar