Da li si mogla da zaboraviš da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala, i da se neizmerna radost iz tvoje ruke u moju, s mojih usana na tvoje prelila, i da je tvoja kosa plava čitavo jedno kratko proleće ogrtac sreće mojoj ljubavi bila, i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan, sada siv i umoran, bez ljubavnih oluja i naših malih ludosti? Zlo koje jedno drugom nanosimo vreme briše i srce zaboravlja, ali časovi sreće ostaju, njihov je sjaj u nama. Herman Hese |
Nema komentara :
Objavi komentar